На 61-м Венецианском биеннале представлен проект «Ухо — око души», посвященный мистическому творчеству Хильдегарды Бингенской

Mistične vizije Hildegard od Bingena, benediktinske opatice iz 12. veka, poznate su po svom sinestezijskom karakteru. Hildegardino stvaralaštvo uključuje brojne muzičke kompozicije, liturgije, poeziju, filozofske, medicinske i prirodnjačke spise, te specifično dizajnirane ilustracije pažljivo integrisane u njene knjige. U Hildegardinom bogatom opusu, zvuk, slika i tekst sve vreme se preklapaju kao nerazdvojivi elementi jedne duhovne i teološke spoznaje u čijem je središtu „glas živućeg svetla“. Iz današnje perspektive, ovo mistično audio-vizuelno iskustvo mogli bismo okarakterisati kao proto-filmsko, a Hildegard – koja je sebe doživljavala kao medij kroz koji se sintetišu mistična otkrovenja – kao otelovljenje kinematografskog aparata avant la lettre. Stoga, sasvim se primerenim čini da na tekućem 61. Venecijanskom bijenalu umetnosti, Uho je oko duše – dvodelni projekat direktno inspirisan stvaralaštvom Hildegard od Bingena – u svojoj osnovi bude izrazito filmski. Nastao pod pokroviteljstvom Svete stolice, ovaj eksperimentalni diptih čiji su kustosi Hans Ulrich Obrist i Ben Vickers, kod posetilaca uspostavlja snažan čulno-kognitivni efekat bioskopske imerzije, koristeći se metodama i tehnikama kina drugim sredstvima. Uho je oko duše odvija se istovremeno na dve venecijanske lokacije, u duhu centralne ideje/teme bijenala, U molskim ključevima (In Minor Keys), koju je postavila glavna kustosica Koyo Kouh. Ovim konceptom naglasak je stavljen kako na skrajnute, zanemarene, ili pak (politički) potiskivane – tihe i utišane – umetničke izraze i umetnike/ce, tako i na potrebu da se u današnjem hiper-aktivnom svetu umetnosti pruži šansa da nas, makar na kratko, navede da usporimo, zastanemo i nađemo u sebi želje i strpljenja da pažljivo oslušnemo svet oko sebe i pitalački sagledamo kako svet tako i sebe same (danas preko potrebna vita contemplativa – o kojoj je u skorije vreme zanimljivo pisao filozof Byung-Chul Han).1 *** Santa Maria Ausiliatrice, crkva i bolnica iz 11. veka, je lokacija na kojoj je, na osnovu ideje legendarnog nemačkog reditelja Alexandra Klugea (Nemačka u jesen (1978), Patriotkinja (1979), Marks, Ajzenštajn, Kapital (2008)), postavljena 12-delna instalacija zamišljena kao „savremeni scriptorium“ o Hildegard od Bingena. U duhu svetičine sinestezije – ali i dosledno Klugeovom pedagoškom shvatanju dijalektičke montaže kao otvorenog procesa koji zaintrigiranoj publici pruža inspiraciju za kreativno promišljanje istorijskih fenomena2 – ovaj srednjevekovni „prostor znanja“ pretvoren je u intelektualnu laboratoriju i umetničku učionicu ispunjenju nedidaktički, egalitarno organizovanim slikama, filmskim segmentima, dijagramima, knjigama, i drugim audio-vizuelnim i tekstualnim materijalom proisteklim iz bogatog istraživačkog (akademskog i umetničkog) nasleđa o Hildegardinom liku i delu. Gledaocima, onim koji su (kako je Kluge uvek isticao) voljni da aktivno učestvuju u proizvodnji smisla, time je omogućeno da, krećući se kroz scriptorium, ovu šaroliku istorijsku građu podvrgnu intenzivnom – u znatnoj meri intuitivnom (možda, čak, „mističnom“) – promišljanju. Za potrebe Venecijanskog bijenala, Santa Maria Ausiliatrice tako je pretvorena u svojevrstan „prošireni montažni sto“ na pešački pogon. *** Šetnja, kontemplacija i kino-doživljaj ključne su odlike i drugog segmenta projekta Uho je oko duše, čija je lokacija Mistična karmelitanska bašta iz 17. veka, pri crkvi Santa Maria di Nazareth. Zahvaljujući „zvučnim molitvama“ – kompozicijama i audio-montažama koje su specijalno za ovu priliku osmislili Patti Smith, Brian Eno, Meredith Monk, Jim Jarmush, Soundwalk Collective i drugi – Mistična bašta je pretvorena u imerzivni zvučni prostor kroz koji se publika kreće sa slušalicama na ušima. Tokom šetnje, zvuci eksperimentalnih, u dobroj meri liturgijski intoniranih kompozicija, prepliću se sa prijatnim zvucima prirode (insekata, ptica, lišća koje se njiše na vetru…). Izrazito meditativni efekat koji je tako proizveden na zvučnom planu, svoj vizuelni ekvivalent u okviru ove konstelacije kina drugim sredstvima nalazi u šetanjem ostvarenim „dugim kadrovima“ i „vožnji“ kamere. Perceptivni doživljaj posetilaca biva posebno obogaćen „krupnim planovima“ koje sami biraju, fokusirajući se na detalje drveća, kamenja, ornamenata, grožđa, ograde i drugih aspekata lokalnog mizanscena. Baštenska sinestezija, mistično kino! Peščanik.net, 06.07.2026.